Sprema se velika bitka za Raku: Da li će Rusija ostati uz Siriju?

Posle neočekivanog objavljivanja odluke o izvođenju iz Sirije dopunskog kontingenta ruskih vazdušno-kosmičkih snaga kod posmatrača je došlo do izvesnog smisaonog vakuuma. Vojnu stranu navedene odluke ostavljam vojnim i političkim analitičarima, a ja bih želeo da govorim o strateškim i dalekim ciljevima ruske politike u međunarodnim konfliktima na Bliskom istoku, i to na primeru sirijskog konflikta; ciljevima koji svakako još uvek imaju visoku političku aktuelnost.

Neću čitaoce da zamaram dugačkim uvodima i objašnjenjima, odmah ću da dohvatim bika za rogove. Čini mi se da glavni strateški cilj Rusije u svetskoj politici predstavljaju očuvanje, učvršćivanje i širenje svoje samobitne civilizacije i njenog geopolitičkog uticaja kojima se obezbeđuju uslovi opstanka i razvoja ruskog naroda, ali i drugih naroda Rusije, jer bez njih nije garantovan ni opstanak Rusa. I tako, prema mišljenju vrhovnog komandanta, postavljeni zadaci i ciljevi ruskih jedinica u Siriji su ispunjeni. Moguće je da se radi o taktičkim ciljevima i zadacima mada se iza njih promalja i neka strategija. Uprkos paničarskim prognozama, koje su pratile početak operacije, ruska armija nije pretrpela poraz, te Rusija nije doživela veliki gubitak. Ali takođe nije doživela ni veliku pobedu, već se ograničila taktičkim uspesima i strateškim dobijanjem vremena, verovatno čak i za nekoliko godina. Ukrajinski konflikt se pokazao zamrznutim i prenetim u fazu pozicionog hladnog rata i delimične deeskalacije – tako može da se kaže ne samo o situaciji na frontu već i u ruskoj ekonomiji. Rusiji se posle „ruskog proleća“ i vraćanja Krima opet vratila i izvesna međunarodna politička inicijativa.

U kratkom periodu ruske vojne operacije na svetsku političku scenu konačno se vratio Iran, kome su skinute sankcije. Umesto da posle Sirije postane prva žrtva vojne agresije Zapada, on je postao njegov uslovni „partner“ u bliskoistočnoj i svetskoj igri tako što je uravnoteživao Saudijsku Arabiju i vraćanje cena nafte. Zbog civilizacijske samodovoljnosti i sopstvenih interesa, Iran će voditi svoju igru u kojoj neće ni izbliza podržavati Rusiju.

Zapad je očigledno svoju liniju ponašanja na Blisk-om istoku zamenio elastičnijom i manje rizičnom tako što se odrekao napada na Iran i podsticao najagresivnije tokove sunitskog islamizma. Ali se nije odrekao deobe Sirije pod malo drugačijim uslovima i oblicima u kojima će se sa već-om verovatnoć-om naći mesto i za Asada i njegovu koaliciju, kao i za Rusiju. Ali („zabranjen u Ruskoj Federaciji“) Kalifat se nije nigde izgu-bio i nastavlja da se bavi onim čime se i do sada bavio. Ovo su rezultati ukratko. A šta da se dalje radi? Pitanje verovatno uopšte nije jednostavno. Da pokušamo da na njega pogledamo sa pozicija civilizacijske perspektive i retrospektive.

Zbog konflikata u vezi sa Sirijom, Turskom i Bliskim isto-kom, koji se razvijaju velikom brzinom, i uz to konflikta Rusije sa Zapadom zbog podele Ukrajine, sve češće se pomalja pitanje najnovijeg „sukoba civilizacija“, iza koga stoji njihov pokušaj da se on likvidira i promeni u vrlo izmenjenom obliku. Krajnje negativne tendencije kako su delovale, tako nastavljaju da deluju i dalje. Postepeno se ocrtavaju konture nove arhitekture sveta „posle Sirije“: jedan od ciljeva velikog „klinča“ na bliskom Istoku – likvidacija i samolikvidacija civilizacija i formiranje novih konstrukta:

Ali, kako vidimo, ruska operacija u Siriji je usporila rad na tome i raširila ga u suprotnom pravcu, mada dugoročne tendencije i dalje nastavljaju da deluju. Međunarodni analitičari nastavljaju da govore o nastanku jednopolarnog sveta i smanjenju uticaja Zapada na svetske poslove, najpre preko smanjenja geopolitičkog statusa zemalja Evropske zajednice ne samo u bliskoistočnim i sirijskim stvarima već i u evropskim, ukrajinskim. Tako K. Britenc u magazinu MIP piše o „velikoj geopolitičkoj revoluciji“ u svom istoimenom radu (Velika geopolitička revolucija: međurezultati, Meždunarodnaja žiznj, No 1, 2015). Ako bi se poverovalo pobedničkim relacijama, opasni grabljivac, čovek Zapada, polako se, reklo bi se, povlači u stranu sa centra geopolitičke scene. Ali da li mi imamo ideološki prtljag koji bi nam omogućio da odredimo i zauzmemo mesto koje nam pripada u ovom činu svetske istorije? Rat Islamske države protiv Sirije, Iraka i drugih zemalja i formiranje Kalifata pokazao je svu trulež globalne zapadne civilizacije i njenih mentalnih i socijalnih struktura koje su se ugnezdile u druge civilizacjske areale, na primer, kod nas, u Rusiji. Da li je moguće kolektivno ili individualno opstati oslanjajući se na opšteevropsku ideologiju? Ili, recimo, na evroazijsku? Ako one uopšte postoje, a ne predstavljaju samo postmodernističke fikcije? Na šta uopšte da se oslanjamo?

Sirijski konflikt je pokazao da kod većine sadašnjih Rusa i Rusa izvan granica Rusije ne postoji poimanje svojih civilizacijskih interesa, čak ni svoje prirode. Došao je trenutak kad bi trebalo da sebi objasnimo kojoj mi to civilizaciji pripadamo i kakvi su nam geopolitički stavovi? Bekstva mladih među teroriste – pogotovo sasvim mladih ruskih devojaka i mladića, često potpuno odvojenih od religije, nacionalnog porekla ili porekla sa islamskim arealima civilizacjske ideologije – pokazuju potpunu iscrpljenost, neprivlačnost, besperspektivnost „civilizovanog“ zapadnog sveta za mladež koja je „podvrgnuta uticaju“ nečeg novog, svežeg. I zato zatvaranjem očiju, ne razmišljajući o fatalnim posledicama svoje saradnje sa teroristima, iako za sada virtuelnim, ali potpuno realnim, i bekstva kod njih od „civilizacije“, u njihovim glavama je pravi košmar. Pedeset devojaka vrbovano je samo u maloj Belgiji.

Ali i naša ruska civilizacijska perspektiva, sakrivena je od mladog obrazovanog poko-ljenja, baš kao što je ne vidi ni naša ruska elita. Dešavalo se to i u mojoj alma ma-ter – na Filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov. Karakteristično je da upravo filozofske nauke koncentrišu vakuum u pogledu na svet, najjasnije ga izražavaju ili se, naprotiv, trude da ga racionalno osvoje, da mu daju neko klasično objašnjenje. Da li su krivi fakultet, njegovo nastavno osoblje i administracija? Ako jesu, nisu više od svih ostalih u našoj državi i društvu. Jednostavno se u nekim tačkama jasno oseća ono što je sakupljano poslednjih 30 godina – slože

Civilizacijski vakuum, odbijanje od sopstvenog civilizacijskog identiteta, naravno, predstavlja i posledicu specijalne politike vesternizacije i podlokavanja sopstvenih osnova; i uz to posledicu sovjetskih plitkih ideologema, usmerenih protiv hrišćanstva i slovenstva. Sadašnje institucije za obrazovanje i vaspitanje, čak i one najkvalitetnije, jednostavno nemaju snage da to prevaziđu. Procesi globalizacije unutar Rusije se nastavljaju, ali pod globalizacijom bi trebalo da se podrazumeva, kako to vidimo na primeru spoljnopolitičkih događaja, ne samo vesternizacija već još više uništavanje civilizacijskih oblika suprotnih Zapadu, među kojima je i naš.

Shema „ličnost – civilizacija – strategija Rusije“ u masovnoj svesti Rusa nije jasna, te tim pre mi ne možemo da je ponudimo drugim narodima i državama. Rusija nije inicijator civilizacijskih konflikta, ali ona ne može a da ne učestvuje u njima, iz same činjenice svoje civilizacijske specifičnosti, kao i svaki stanovnik ruskog sveta. Šta je civilizacija? To nije religija, nije ni vrednost, ni kultura. To je stabilan dugovremeni tip čoveka, njegove ličnosne, socijalne i fizičke organizacije. Mate-rijalni artefakti, dostignuća, proizvodi kulture kao i njihovi analozi takozvane duhovne kulture sekundarni su ako se uporede sa njihovim tvorcem, ljudskim tipom, i u civilizaciji se smatraju za glavne samo kod zapadnih fetišista. U našim zemaljskim poslovima mi bi trebalo da se oslanjamo na naš stabilan ljudski tip.

A religija, pravoslavlje? To će biti prirodno pitanje. Najviše ispoljavanje civilizacijskog tipa predstavlja religija, odnos prema transcendentnom, ali ona ne zamenjuje zemaljskog čoveka, već ga stavlja ispod sebe. U našoj civilizacii odnos prema transcendentnom je vera u trojedinog Boga. Pravoslavlje je put spasenja, a ne formiranja zemaljske prirode čovečanstva, njegovih tipova. Religija, naravno, jako menja tip čoveka pod uslovom da dolazi na smenu prethodnoj, ali tip ostaje stabilan „zemni“ lik, zasićen „nebeskom sadržinom“, a kod nekih ljudi, na primer, hrišćanskih pravednika i isposnika, dolazi i do potpune promene zemne prirode. Većina ipak ostaje u okvirima zemnog ljudskog tipa, jedne varijante ljudskog roda. Da li mi predstavljamo svoju posebnu varijantu čoveka i možemo li da je očuvamo? To pitanje je danas opet postalo aktuelno.

Naša civilizacija može da se odredi kao istočnoevropska ili slovenska, prema imenu osnovne mada ne i jedine porodice jezika njenih nosilaca. To su nosioci dva najbitnija markera tipa čoveka: jezički satem u Evropi i preovlađivanje nasledstva po muškoj liniji haplogrupe R1A1 (genetska oznaka srodstva). Osim istočnih Evropljana, tu oznaku u svetu imaju Iranci i Indusi indoevropskog porekla, ali su se njihovi preci odvojili od predaka istočnih Evropljana vrlo rano i pripadaju različitim civilizacijama, iransko-šiitskoj, induskoj. Postojanje slovenske civilizacije priznaju i zapadni autori koji pišu na temu civilizacije (na primer, Madan Lal Gol sa univerziteta Zapadne Floride. Brojnost naše civilizacije je 260 miliona, prema njegovom mišljenju, ali u stvari nije ispod 350 miliona). Takvo gledište on i drugi autori pripisuju i „klasicima“ Hantingtonu i Tojnbiju mada su oni slovensku civilizaciju nazivali i ruskom ili pravoslavnom.

Ruski svet predstavlja najsamostalniji tip istočnoevropskog čoveka koji se očuvao u najstarijem obliku mada su u njemu prisutni i zapadnoslovenski i balkanski centar kristalizacije. Navedeni centri, bez obzira na drevnu kulturnu tradiciju, veliki broj kulturnih dostignuća koji su sliveni sa slovenskim jezicima konkretno kao i sa ćirilo-metodijevskom tradicijom i tradicijom istočne crkve, ne poseduju takvu političku, socijalnu i kulturnu samostalnost i samim tim originalnost, kao ruski svet, i na njih je vrlo jako uticala zapadna civilizacija. Rusija je bila ta koja je formirala i proširila na Istočnu Evropu i na druge regione u svetu (na primer Kinu i Indokinu) orginalne alaternative Zapada – socijalističku ili komunističku civilizaciju. Međutim, zbog svog bezbožnog karaktera, lišen onostranog oslonca, socijalizam nije postao – uostalom, nije mogao da postane – dugovečan oblik civilizacije. Ali svet u nama još uvek vidi tvorce, nosioce i misionare sopstvene originalne civilizacije. Da li bi mi trebalo da je naturamo nekom drugom? Teško. Ali da se njena sfera uticaja i njene poluge u svetu štite, to bi – očigledno je – trebalo da se radi.

Nama predstoji borba na svetskoj areni za očuvanje istočnoevropske i slovenske civilizacije i njenog pravoslavnog oslonca, bez koga naš tip čoveka neće preživeti i biće zbrisan u globalnoj i poslednjoj postzapadnoj civilizaciji. Lokalno naša civilizacija ne može, kao jedno ostrvo, da opstane poput Aboridžina, Amazonije ili iskonski malobrojnih naroda Severa, te zato mora da se bori za proširenje i ujedinjenje svog civilizacijskog prostora kao i za kontrolu onih svetskih civilizacijskih raskršća na kojima dolazi do ekspanzije konkurencije. Tako se u sferi geopolitičkih interesa Rusije kao lidera svoje civilizacije nalazi ne samo teritorija te civilizacije, konkretno, čitava Ukrajina, čak i čitava Istočna Evropa sve do predgrađa Istambu-la i granice sa Grčkom već i još udaljenija raskršća civilizacijskih bitki. Upravo bi kao najbitnije raskršće i „ring civilizacija“ trebalo da se posmatraju Sirija i ceo Bliski istok. Tako se na njih gledalo i u sovjetsko vreme kada su civilizacijski interesi bili glavni u geopolitici. Sa „ostrvske tačke“ gledišta Rusije kao „ostrva“ – koja je nastala 90-tih godina kao civilizacijska ideologija novih ruskih krugova, s gledišta „moja koliba je krajnja“, operacija u Siriji izgleda kao besmislena opasna avantura. Tako je u očima liberala druge polovine19. veka početkom 20. veka izgledalo i „istočno pitanje“ o osvajanju moreuza i vraćanju Konstantinopolja. Ili pitanje Port Artura ili Istočne kineske železnice. Međutim, to su bila pitanja praktične geopolitike. Rusija nikad nije bila – uostalom, nije ni mogla da bude – „ostrvo“ u neprijateljskom moru koje je uporno vrilo; ona je deo svetskog kontinenta, deo civilizacionog kopna.

Uticaj te „nove“ ideologije, u kojoj se zapetljalo mnogo Rusa, tako je veliki da joj je čak i takav ultranacionalni patriota kakav je Igor Strelkov prognozirao strašnu propast. Ali ništa se strašno nije dogodilo, gospodo, ne bojte se, operacija će brzo biti gotova, ili nastavljena, ko zna šta oni gore misle. Za sada svakako neće doći do novog Avganistana. Osim Avganistana, koji za nas i dalje ostaje važan prsten, u raskršća civilizacije spadaju susedi Sirije – Kurdistan i blizak mu Persijski zaliv, a unutar Rusije Dagestan; u najbližem inostranstvu Tadžikistan, Kirgizija, Jermenija. U Istočnoj Evropi – u civilizacionom arealu naše civilizacije su raskršća prstenovi: Moldavija sa PMR i Odeska oblast, Srbija sa Kosovom, Makedonija, Albanija. Većinu tih tačaka Rusija će morati da štiti između ostalog i vojno – uopšte se ne treba čuditi tome. Kako bi se vratio ili bar sačuvao uticaj u istočnoevropskom arealu, Rusija će naočigled Zapadu morati da napravi politički skok na Balkan preko Odeske oblasti Ukrajine, koja će do tada verovatno već postati bivša, ali i u Moldaviju. A Makedoniju i Srbiju Rusija će verovatno morati da rešava sa režimima Bugarske i Rumunije. Ali to je već budućnost, mada može biti i brza.

Istočnoevropska civilizacija odavno je prerasla slovenske okvire mada većinu njenih nosilaca i dalje čine Sloveni, tako da se slovenska asimilacija susednih naroda nastavlja. Ipak je pravilnije govoriti o fenomenu koji je mnogo širi od logike slovenskog srodstva, te treba da se proširi na sferu socijalne i kulturne organizacije, kako je to tačno konstatovao Konstantin Leontjev. Teško da se ona može nazvati „vizantijska“ (Vizantije odavno nema), ali elementi vizantizma, duhovni i geopolitički, u njoj i dalje postoje. Posle Vizantije ostao je i region Istočnog Sredozemlja, u kome su u fazi latentnog konflikta izmešani politički subjekti predstavnici različitih civilizacija. Gde ide Rusija u svojoj spoljnopolitičkoj strategiji? Baš širina ruskih civilizacijskih interesa određuje specijalne geopolitičke interese na jugu, sve do Sirije. „Središni svet“ azijsko-evropskog kontinenta (po Lamanskom) je u geopolitici zainteresovan za južni pravac kao najrealniji. Zapadni pravac je potpuno zatvoren od Zapada i njegovih satelita, istočni se završava granicama na Tihom okeanu i pred rastuću Kinu postavlja se zadatak da se oni zadrže, i on može da se nazove i teškim zadatkom – maksimumom. I sever bi trebalo da se čuva i osvaja, ali on je već unutar ruskih granica.

Ali Jug pred Rusijom otvara velike mogućnosti, koje su delimično rasturene i propuštene, a delimično se ignorišu iz objektivnih i subjektivnih razloga. To je pre svega zona Dunava, Karpati, Balkan, Zalivi i Egejsko more. Ključ za sve te procese predstavlja što brže vraćanje cele Novorusije sa izlazom na ušće Dunava, sa docnijim delovanjem na Bugarsku, Rumuniju, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Kipar, Liban. Kavkaz predstavlja složen pravac, neće biti velikih uspeha, ali i tamo će Rusija vratiti svoje pozicije iz sovjetskog vremena tako što će blokirati pokušaje da se otvori takozvani Drugi put svile. Sada, hteli ne hteli, sva ta pitanja su pred Rusijom, mada možda i nisu od prvostepene važnosti. Kratkovidost politike i onih koji za nju odgovaraju ne dozvoljava im da ih vide i daju im važnost. Kratkovidost, još jača, je kod onih koji kritikuju Putina zbog mešanja u sirijske poslove, ali pritom ignorišu činjenicu da je Rusija odavno uvučena u njih. Pre nekoliko godina ta ista kratkovidost je bila usmerena prema Ukrajini, i ništa nije uspela da vidi. Zato sada za leđima ruskog Krima svetluca ukrajinsko pitanje i njegovo vreli nastavak u Donbasu. Pošto je 2014. vraćen Krim, Rusija se vratila u centar Crnog mora. Pre toga ser-ijom poraza u ukrajinskom pitanju Rusija je odgurnuta u severoistočni ugao Crnog mora i nije mogla ni da pomišlja o jakoj južnoj balkanskoj i bosforskoj politici, o Bliskom Istoku. Sada se, to vidimo, situacija promenila – Rusija je čvrsto na Crnom moru.

Geopolitička vaga ili poluga ide kroz Rusiju preko istoka Ukrajine, Krima i Turske do Sirije. Centar joj je iznad Turske, koja kontroliše i okiva naše postupke. Turska predstavlja kamen spoticanja, ali je u čitavoj južnoj politici za Rusiju istovremeno i stabilizacioni element. Sudar sa Turskom je bio neizbežan, i do njega bi došlo koliko god da to za nas nije bilo poželjno. Međutim, Turska će morati da računa na istočnoevropske interese, ukoliko je ne uvuku u tuđu igru. Poslednji postupci Turske su jadni pokušaji da uđe na teritoriju Sirije neposredno sa svojim jedinicama kako bi se stiglo „na deobu“, scenario koji je zbog Rusije promenjen ko zna koji put. U svetu nema baš mnogo mesta koja predstavljaju civilizaciona raskršća – potencijalno i realno konfliktnih skupova naroda i etnoreligijskih grupa različite civilizacione pripadnosti. Osim Bliskog istoka, to su Balkan, Kavkaz, Avganistan. Ali Sirija – centar Bliskog istoka – najverovatnije je da među njima vodi.

Kurdi su poluneznabošci (indoevropljani – kavkasci), Jermeni su hrišćani (indoevropljani i kavkasci), Alaviti, Arapi suniti, Turci suniti, šiiti, u kojima su različite civilizacione tradicije. Pored je i Izrael sa bliskoistočno-zapadno-istočnoevropskim civilizacijskim mozaikom. Istorija Sirije u je dubokoj starini – sinteza indoevropljana, zapadnih i istočnih, i semita; ona je jelinistički sinkretizam zapada i Bliskog istoka, različitih pravaca hrišćanstva i sinkretičkih kultova, gnosticizma, zatim simbioza hrišćanstva i islama, ratova Arapa i krstaša, borbe turskih predaka i Arapa, i najzad u prošlom veku Zapada, Jevreja i Arapa, istočnoevropskih snaga Varšavskog bloka. Specifičnost Sirije je upravo u najfinijem preplitanju civilizacijskih oblika i njihove suprotstavljenosti polaznim varijantama određenog naroda (Sirijci – Arapi) ili u konkurenciji različitih grana jednog istog početnog ljudskog tipa (kao po pravilu – bliskoistočnog), izraženog u konkurenciji grana islama, islama i hrišćanstva, judaizma i islama (od početka jedan semitski bliskoistočni tip čoveka, koji se raspao na neprijateljske grane). Raznolikost civilizacijskih oblika i tokova Sirije i sa njom neraskidivo povezanog Bliskog istoka teško je da se mogu sastaviti u jedan novinski članak.

U savremenom svetu se računa na devet (Hantington) do 12 (Tojnbi) civilizacija. Ja bih počeo od petnaestak, uzimajući u obzir raznolikosti islamskih civilizacija. Civilizacije su živ istorijski proces, one se presecaju, gutaju i jedna drugu i regionalne delove drugih civilizacija. U Siriji i susednim zemljama koje su uvučene u konflikt s njom neposredno preko svojih centralnih geopolitičkih snaga su predstavljene četiri civilizacije: 1. Zapadna (Izrael, saveznici EU i SAD, Grčka, Kipar); 2. Tursko-islamska (skup mongolsko-tatarskih naroda iz srednjeg veka, među kojima su i Turci); 3. Arapsko-sunitska (ponovo nedavno oformljena koalicija arapskih zemalja i Irak, iransko-šiitska (Iran, Irak), istočnoevropska civilizacija (ruska i susednih slovenskih naroda) neposredno nemaju predstavnike – privremeni vojni kontingent i baze u Latakiji se ne računaju.

Sirijski scenario nečim podseća na scenario likvidacije Jugoslavije 90-tih godina 20. veka, koja je, baš kao i Sirija, predstavljala civilizacijsku raskrsnicu samo u Evropi. Razlika sirijskog konflikta u odnosu na taj je u velik-om ulogu u igri, žestini u ratovanju i, najvažnije, u uključivanju stranih civilizacijskih geopolitičkih subjekata – Rusije i Irana – koji su preduhitrili fazu jugoslovenskog konflikta, u kome su se svi bacili na jednog – Srbiju – i, uz podršku avijacije i raketa, primorali je da se preda. Ali to ne znači da je ta faza sada isključena. Prekomerna eskalacija u srazmerama trećeg svetskog rata nije u planovima Zapada, jer konflikt, prema mišljenju njegovih stratega, trebalo bi da bude takav da se njim može upravljati kako bi se postigli ciljevi jačanja uticaja SAD i Zapada zajedno na Blisk-om istoku u njihovom pritisku na arapsko-sunitsku civilizaciju. Neka Rusija i Iran, u slučaju hipereskalacije konflikta, sa velikom verovatnoć-om i izgube u Siriji (verovatno je zato Putin i izveo kontingent), ali pobedi li Zapad, u bliskoistočnom ratu će, vrlo verovatno, cilj biti Izrael, pre svega, za Iran, a zatim Arapi suniti? Očigledno da američki stratezi arapskog proleća nisu zbog toga sve i započeli. Nisu uzalud predali Irak šiitima. Glavni konflikt u Siriji se pravi u pravcu šiiti – suniti i predstavlja odjek konflikta iranskog i arapskog sveta, kao i iranskog i turskog. Sirija je zemlja u kojoj su suniti odlučili da se revanširaju, jer je to i bilo očekivano, a ruski eksperti za istočne zemlje su ga i predvideli. Revanš se pretvorio u sveti civilizacijski rat – džihad protiv nevernika (alavita).

U vreme vlasti Hafiza i Bašara al Asada Sirija je dugo bila pod vlašću alavita. Region Latakija – Tartus predstavlja tradicionalnu bazu Alavita. NJima pripada porodica Asad, koja ih je učinila privilegovanom vladajuć-om manjinom sa 12 odsto stanovništva Sirije. Manjine sa statusom bliskim statusu alavita postoje i u susednim zemljama: Turskoj (alaviti, aleviti, Kurdi), Libanu (Druzi, ismailiti). Za vlasti klana Asad dolazilo je do zbližavanja alavita sa šiitima, što je konkretno uključilo i to da su 1973. godine šiiti priznali alavite. Istovremeno je Asad stariji gušio nezadovoljstvo sunita. A ko su alaviti? NJihov pogled na svet za strance predstavlja mračan fenomen. Alaviti predstavljaju deobeni sloj između Arapa sunita i Turaka sunita, koji je orijentisan prema šiitima i Iranu. Istorija alavita uključuje i suprotstavljanje ne samo njima već i drugima. Alavitizam je vrlo složen fenomen koji se odnosi na pogled na svet i civilizaciju uopšte i koji istovremeno predstavlja neortodoksnu šiitsku granu blisku sektantima, koja ima neke tačke bliske hrišćanstvu, a odnose se na obrede i veronauku. Ali u stvarnosti, po duhu, alavitizam je gnostička religija, tuđa hrišćanstvu, koja ima veze sa emanacijama „vladike ovog sveta“.

Rat u Siriji i Iraku predstavlja rat civilizacijskih manjina Bliskog istoka protiv sunita. Režim Asada starijeg imao je i socijalističke crte, pozajmljene od SSSR. Za Ruse, koji su sebe videli kao civilizovano kopno, komplikovano je da shvate mentalitet civilizacijski izmešanih (ne svojom voljom, već nasilno) okolnosti, manjinu, ostrvca koja se, bez obzira na način, hvataju kako god mogu, samo da bi preživeli. Specijalnu ulogu u razumevanju sirijskog rata igra hrišćansko pitanje u Siriji. Kratko ću se zaustaviti na njegovom istorijsko-civilizacijskom značenju. Sirija je do 7. veka bila deo pravoslavnog sveta, u njoj je sačuvana jedna od najstarijih pomesnih pravoslavnih Crkava. Protiv hrišćanstva je u Siriji vođen viševekovni rat do istrebljenja ili u najboljem slučaju do njihovog proterivanja. Ali Sirija je preživela i sačuvala se ne samo kao duhovna već i kao zajednica roda. Do rata u Siriji hrišćani različitih konfesija su činili 12 odsto stanovništva. U Siriji je dobro predstavljen i katolicizam.

Likvidacija hrišćanstva na Bliskom istoku predstavlja činjenicu sirijskog rata kao i Arapskog proleća uopšte. Zapad je baš hrišćane, posredstvom ID, zajedno sa još nekim grupama, osudio na likvidaciju. To pravo istorijsko crno delo hoće da završe snage arapske koalicije – Turska i Saudijska Arabija – tako što će se neposredno umešati u tok sirijskog konflikta. A Bliski istok je kolevka hrišćanstva. Ona nosi bliskoistočne civilizacijske crte, crte bliskoistočnog čoveka, koji je dostigao Božansku dubinu. Upravo rane bliskoistočne osobenosti građe ličnosti dozvoljavaju da se shvate osobenosti vere u Hrista, koje su savremenom čoveku, sa regulisanim izopačenim racionalizmom, teško dostupne, ali su one još potencijalno otvorene za istočnoevropskog običnog „kao od majke rođenog“ čoveka, vaspitanog po starinskim hrišćanskim normama. Posle završetka preformatiranja Bliskog istoka tamo će ostati samo radikalni islamizam i radikalni cionističko-judejski Izrael. Ukoliko govorimo o istoku Sredozemlja, poslednji oslonci hrišćanstva na jugu su – sad već samo delimično – Italija i Grčka, sa njihovim ozakonjenim gej-brakovima.

Na šta mislim kad kažem „bliskoistočna tradicija“. Radi se o prioritetu vere nad razumom, nad zapadnom racionalističkom tradicijom, koja se nalazi u osnovi vere u Boga i odbacivanja racionalističkog i individualističkog pozicioniranja ličnosti. To je osnov ne samo bliskoistočne avramističke tradicije uopšte, već pre svega hrišćanske. NJena uloga u pravoslavlju je veća nego u zapadnoj crkvenoj tradiciji. Posredstvom pravoslavlja ruske ljude, etalonizirane istočne Evropljane, vernike, i ne samo njih, vera čini bližim nekim bliskoistočnim tipovima čoveka, ali samo u aspektu najvišeg shvatanja sveta. Prvi i, naravno, glavni uticaj Bliskog istoka na Crkvu bio je biblijski, starozavetni i novozavetni, kroz apostole. Ali se uticaj na pravoslavlje sa istoka nije prekidao delovanjem crkvenih otaca. I evo, danas se faktički radi o likvidaciji poslednjih relikta tog bliskoistočnog tipa hrišćana, među kojima su mnogi do rata živeli u Siriji. Na Bliskom istoku dolazi do iskorenjivanja hrišćanske avramovske tradicije i njene zamene vehabističkim islamom i judaizmom. Da li može da se govori o „dijalogu civilizacija“ kad se dešava nešto tako? Ono što se dešava sa hrišćanima u Siriji može da bude predskazivač događaja u drugim regionima, pa čak i svetske katastrofe hrišćanstva.

Za lidere Zapada hrišćanstvo je prestalo da bude prioritetna baza civilizacije, ono se koristi kao sitan novac; teroristi to osećaju, ono je dosta važan njihov duhovni neprijatelj koji pokazuje da islamizam nije jedina duhovna alternativa globalizaciji i Zapadu. Upravo preko Sirije u pravoslavlje je dolazio uticaj bliskoistočne civilizacijske tradicije u njenom jedino vrednom hrišćanskom ovaploćenju. Vredi da se setimo onog što je o ulozi Sirije rekao klasik civilizacijskog načina mišljenja A. D. Tojnbi: „Hrišćanstvo i islam su se pojavili kao alternativni odgovor sirijskog sveta na grčko-rimski upad; hrišćanstvo kao nenasilni odgovor, islam, naprotiv, kao nasilni“.

Bez obzira na raznolikost konfliktnih situacija, suština civilizacijskih ratova u Siriji i susednim državama uvek je bila u istom: bliskoistočne civilizacije, bilo da su to Arapi suniti, ili pre toga jevreji-judeji, sudarale su se sa Zapadom. Pritom su na strani Bliskog istoka bile civilizacije koje su alternativa zapadu: tjurska, iranska, istočnoevropska (naša), ali Arapi suniti ih prihvataju kao da oni sebe smatraju liderima regiona, kao nepoželjne konkurente spolja koje treba ukloniti ne samo sa bliskoistočne arene već šire, sa arene islamskog sveta. Takav je cilj obnovljenog islamskog bloka na čelu sa Saudijskom Arabijom. Istočnoevropski civilizacijski blok je posle rušenja SSSR odavno bio prestao da bude zaštitnik Arapa, a danas, zajedno a Sirijom nestaje i sam objekat za pretendovanje na takvu ulogu – svetovna arapska država. Redosled poslova se očigledno promenio. Danas mi u Siriji štitimo Istočnu Evropu i u izvesnoj meri Evropu uopšte – mada to i nije u našim interesima, nama je potrebno slabljenje zagrljaja EU – što se najpre zapaža na primeru hrišćana. Ukoliko se prognani sirijski hrišćani vrate u svoje zajednice, pretnja Evrope će se udaljiti. Ipak, radi dugoročne strategije zemlje poput Rusije to nije dovoljno.

Pred nama je lanac revolucionarnih ambivalentnih događaja poslednjih godina: Arapsko proleće i njegovo privremeno obustavljanje u Siriji uz pomoć Ruske Federacije 2013.godine podstakli su Ameriku na majdansku agresiju u Ukrajini, koja je opet izazvala Rusko proleće u Novorusiji. A naše proleće je, sa svoje strane, izazvalo jačanje pritiska i formiranje Kalifata u Siriji i Iraku 2015. godine kao odgovor na mešanje Rusije i Irana, na koje je odgovoreno obrazovanjem arapske sunitske koalicije i Turske, formiranje američkih transpacifičkog i transatlantskog bloka. Vidimo kako se širi gigantska spirala događaja koji od Rusije, od svih Rusa, sa jedne strane, zahtevaju odlučne postupke, koji, sa druge, moraju da budu istovremeno vrlo pažljivo osmišljeni. Ustvari, glavni cilj učestvovanja Rusije u sirijskom ratu je u tome da se obesmisli podmukli plan Zapada o kontroli Bliskog istoka kako bi on bio usporen na neodređeno vreme, tako što će se onemogućiti osvajanje sirijskog međucivilizacionog komadića zemlje i dalji napadi na Srednju Aziju i Kavkaz. Cilj vrlo ambiciozan i pošten. Ali koliko je on realan i koliko odgovara našim nacionalnim interesima? Da li ćemo uspeti da ga ispunimo? Čak i ukoliko uspemo ma u kojoj meri, on ne može za nas da bude „samocilj“: Rusija mora da gleda dalje, mnogo dalje od uskih i stereotipnih prilaza. Takva je naša uloga u ovom svetu.

Uzgredni poslovi su: (1) Borba protiv terorizma ID, koji preti neposredno i Rusiji; (2) Cilj da se redosled događaja prebaci sa ukrajinskog pitanja na ulogu glavnog borca protiv terora, koja nama više odgovara; (3) Učestvovanje u deobi Sirije, do koje je de fakto već došlo, ali da se sačuva status kvo ruskog prisustva u Latakiji i Tartusu tako što bi se u zapadn-om delu Sirije formirale države alavita, šiita i hrišćana. Ova poslednja varijanta predstavlja „krunsku“, i faktički se već dogodila. Sirija postoji uglavn-om tamo. Ali još nije činjenica da će ona postati i međunarodno-pravni akt. NATO, Turska i suniti će se već sada, suprotno t-om planu, truditi da „sačuvaju Siriju“ kao, kažu, celovitu državu za sebe. Borba sa terorističk-om držav-om ne sme da se posmatra kao ključni cilj iz niza razloga. ID je, kako smo gore pokazali, ne samo subjekat već privremeni mehanizam u međucivilizacijskoj igri Zapada i lidera Arapa sunita. Boreći se sa posledic-om, mi ne dodirujemo uzrok. Tako je bilo u Avganistanu u ratu protiv dušmana. Verovatno će Asad biti prinuđen da ode, a njega će zameniti možda potpuno drugačiji ljudi, koji će se potpuno drugačije odnositi i prema Rusiji i SAD. Nije isključeno – biće zamenjen opet alavitom, kakvi su bili i dosadašnji vladari. Rusija – za Rusiju, ali mora se preživeti. O čemu razmišljaju lideri te istočne sekte? Ko zna šta će im reći njihovi proroci? Možda će Rusija posle slavnih ratova i pobeda biti prinuđena da iz sirijsko-sredozemnog pozorišta ode praznih ruku, kao što je bilo 70-tih godina 20. veka?

Da li vredi zbog želja šiita kvariti odnose sa svetom Arapa sunita, koji kod ruskih i evroazijskih muslimana uostalom predstavljaju većinu, a među njihovim ima-mima većina je pod uticajem salafizma. Da, Iranci predstavljaju rođake Slovena, ali vrlo daleke rođake. Da, mi imamo i zajedničke kontinentalne geopolitičke interese. Ali da li su nam šiiti, a tim pre bliskoistočni alaviti, civilizacijski toliko bliski da se zbog toga ulazi u riskantnu igru? Neki ruski muslimanski krugovi, verovatno ogledajući se, vrlo negativno ocenjuju Asadov režim. U najboljem slučaju, mi možemo da računamo na komadić ostataka Sirije sa vojnim bazama i zadržavanje ekspanzije Zapada i njegovog rušilačkog oružja dalje na Istoku – ka Iranu, Kavkazu, postsovjetskim prostorima. Odugovlačimo, dobijamo na vremenu koje je izgubljeno 90-tih godina 20. veka. Opasna igra sa tuđim civilizacijama može da traje dugo, ali će biti dobitna samo ukoliko se aktivira u Istočnoj Evropi.

Sirijsko pitanje kao deo bliskoistočnog čvora tesno je povezano sa nekoliko strateških pitanja: • Duhovno vizantijsko nasleđe Rusije i zaštita pravoslavlja i hrišćanstva na Bliskom istoku; • Crno more, Bosfor, Balkansko poluostrvo – podrška slovenskoj civilizaciji i dominacija Rusije u slovenskom svetu, pre svega preko Balkana i južnih Slovena, Srba, Crnogoraca, Bugara; • Kavkasko pitanje, uticaj Rusije na Kavkazu i Zakavkazju, Kaspiju; • Uticaj na islamske narode u Aziji, među njima u Evroaziji i unutar Rusije, čak i unutar megalopolisa (islamsko pitanje ipak postoji i u ruskim gradovima).

Da malo fantaziramo o tome šta želimo. Glavni pravac Rusije – od Ruskog proleća u Novorusiji prema Istočnoevropskom proleću, formiranju svog dela Istočne Evrope, njenom jugoistočnom delu koji se naslanja na Balkan. Tako ćemo obuhvatiti najširu osu Evroazije uz njeno doticanje Zapada u tranzitnim prelaznim zonama, probićemo koridor u sanitarnoj zoni atlantizma, i možemo da računamo na stabilne uspehe na Bliskom istoku. Kad prođu vekovi, poklapanje vojno-političkog, globalno-ekonomskog, civilizacionog i religijskog smisla će nas vratiti u poziciju naslednika Drugog Rima, ne krstaša kao što su SAD, već baš branilaca i oslobodilaca imperije. Sirija je deo nekadašnje Vizantije. Sve dok postoji prisustvo tragova hrišćanske civilizacije u Siriji, ostaje šansa da opstane stabilnost tradicionalnih civilizacija. Kao naslednike ratoborne Vizantije, vide nas i idejni lideri „kalifata“.

Ako se prati logika naše istočnoevropske civilizacije, cilj Rusije u 21. veku može da bude formiranje tradicionalističke pravoslavne imperije blokovskog tipa na tri teritorijalno povezane pozornice: istočnoevropskoj, evroazijskoj i istočnosredozemnoj. Istočna Evropa ili njen deo biće prinuđena da se odvoji od civilizacijski mutirajuće Evropske unije, koja istočnim Evropljanima postavlja preteške uslove. Prognozirana zavisnost Zapadne Evrope, koja se islamizira od arapskog Bliskog istoka i globalističkog pravca SAD, doprinosiće, radi održanja, prelazu dela Istočne Evrope prema savezu sa Rusijom. To mogu da budu Srbija, Mađarska, Slovačka, Rumunija, Moldavija.

U sastav trećeg, sredozemnog, dela istočnoevropske imperije mogu da uđu Grčka, Kipar, Crna Gora, Makedonija, Bugarska, Sirija i Liban. Sredozemni savez će odigrati ulogu leđa istočnoevropske imperije od pretnji sa juga, za prva dva dela istočnoevropskog sveta, i ulogu garanta otvorenosti transevroazijskih puteva iz Kine u Evropu. Glavne karakteristike te imperije će biti pravoslavno hrišćanstvo i izbalansirani socijalistički elementi državnog uređenja. Uređenje imperije može da bude samodržavno ili cezarističko. Pri njenom stvaranju ulog treba da se stavi na ograničene zajednice u obliku enklava i državne institucije koje zavise od metropole, a ne na nacionalne države, sklone izdaji i bežanju u druge blokove.

1. Posle izvođenja svojih snaga u Siriji Rusija bi trebalo da nastavi, pa čak i da aktivizuje politiku u Siriji drugim sredstvima kako ne bi dozvolila, kao što se to već mnogo puta u istoriji dešavalo, da se žar hvata ruskim rukama, odnosno ponavljanjem sličnih ili nekoliko drugih vojnih operacija. 2. Sirijski konflikt je potvrdio nepostojanje sopstvene konstruktivne uloge Evrope, kao i odgovorne politike Zapada uopšte, koji je računao na svoje krajnje teroriste i civilizacijske neprijatelje. Evropska unija uopšte se nije pokazala kao konstruktivna snaga na Bliskom istoku. Nadati se u prijateljski odnos Evrope prema istočnim Slovenima i istočnim Evropljanima uopšte se ne može, i neophodno je da se deluje ne računajući na njihovo partnerstvo, već na dalju degradaciju i „minijaturizaciju Evrope“, kao i dehristijanizaciju, sa čime mi nikako ne možemo da se složimo, baš kao ni sa dehristijanizacijom Bliskog istoka i Sredozemlja. 3. Pošto smo se isključili iz Sirije, neophodno je da se aktivizuje politika na ukrajinskom, podunavskom i balkanskom području, uz pokušaje da se formira svoja druga Evropa, koja će se oslanjati na Rusiju. Verovatan pravac je Jugoistočna Evropa i južni deo Centralne Evrope. 4. Počinjanje rada na formiranju ideologije i programu za istočnoevropsku i sredozemnomorsku imperiju.